Esotheria
 |
 |
Sećanje na oca "O, moj tatice", početne su reči jedne nemačke pesme o klovnu koju je otac mnogo voleo i tu ploču često je puštao. Moj otac Franc Bardon rođen je 01.12.1909. godine u mestu Tropau/Opava kao prvo dete Viktora Bardona i njegove supruge Hedvige rođene Herotkove. Viktor Bardon bio je zaposlen u tekstilnoj farbrici Juta u Tropau/Opavi kao mašinac. U slobodno vreme, bavio se hermetikom. Dedu Viktora ne pamtim. Pao je s drveta dok je brao lipin cvet i podlegao povredama pre mog šestog rođendana. Sećam se samo njegove sahrane kojoj sam prisustvovao. To se dogodilo u jeku II svetskog rata. Otac je kao prvorođeno dete bio prinuđen da se stara o svim sestrama. Imao je 12 sestara, ali je većina umrla još u detinjem dobu. Poznije godine su doživele samo četiri sestre: Štefani, Ana, Mari i Beatriks. Po završetku osnovne škole, otac je u fabrici Minerva pohađao i završio bravarski zanat za popravku mašina za šivenje. Do preobražaja opisanog u autobiografskom romanu "Frabato" došlo je u vreme šegrtovanja. Njegovi nastavnici su bili zatečeni promenom njegovog karaktera i rukopisa. Viktor Bardon je u njemu spoznao vlastitog gurua koga mu je poslalo Božje Proviđenje. Otac je ubrzo ispoljio sposobnost jasnovidosti. Postao je poznat u bližem i daljem okruženju i imao je veliki krug prijatelja i poznanika. Pod umetničkim imenom Frabato držao je javna predavanja o natprirodnim silama. Frabato je skraćenica od Franc (FRA) Bardon (BA) Tropau (nemački naziv)-Opava (TO). Želeo bih da dopunim sećanje njegovog učenika M. K. o tome kako su se otac i majka upoznali. Majka je čula za Frabatove sposobnosti, a kako je u to vreme imala dva udvarača, od njega je htela da sazna za koga će se od te dvojice udati. Sve se potom zbilo onako kako je M.K. zabeležio. Otac nije želeo decu zato što je smatrao da će ga ometati u radu. Majka je, naprotiv, želela decu. Pristao je, pod uslovom da sama brine o njima, i majka se saglasila. Dan mog rođenja izračunao je poznati nemački astrolog i shodno tome trebalo je da se rodim 4. 2. 1937. godine. Rodio sam se, međutim, mesec dana ranije, 4. 1. 1937. godine. Bio sam nedonošče. Supruga očevog poznanika ostala je u drugom stanju u isto vreme kad i moja mati. Ona se porodila 4. 2. 1937., a njen sin je bio posebno nadaren za jezike. Otac je došao na porodiljsko odeljenje bolnice u Opavi da obiđe majku i mene a babica mu je u šali rekla da je dobio kćer. Otac se nije dao prevariti, znao je da je dobio sina. Lekar u porodilištu predviđao je da neću preživeti. Imao sam i problem s nogom, u članku je bila potpuno iskrivljena. S te strane je moje prevremeno rođenje bila povoljna okolnost, budući da su mišići, ligamenti i kosti bili još uvek veoma savitljivi. Otac je intenzivno vežbao moju nogu i masirao je uvarcima od lekovitog bilja. Nakon mesec dana, noga je bila u normalnom položaju i nije se razlikovala od zdrave noge. Detinjstvo i mladalačke dane proveo sam kod majke i bake u Gilšvicu/Kilesovicu, predgrađu Opave. Ratne dane jedva pamtim. Bolje se sećam kraja rata i očevog povratka iz koncentracionog logora. U Gilšvicu smo tada dvonedeljni period promena na frontu proveli s ocem u podrumu među repom i krompirima. Neposredno posle rata, kao i ostali dečaci, raspolagao sam priličnom zalihom municije i baruta. Jednom prilikom sam pokušavao da kamenom razbijem artiljerisku granatu i tada mi je u rukama eksplodirao upaljač. Lečio me je otac. Iz raznih delova mog tela pincetom je vadio parčiće rasprsnute granate. Nije prošlo ni četiri meseca od mog oporavka, a ja sam se ponovo povredio. Moji drugovi i ja nameravali smo da pomoću baruta zapalimo vatru u jarku, barut je eksplodirao, a ja sam zadobio opekotine drugog stepena na licu, vratu i udovima. Otac je opekotine lečio oblogama, iako je u prvi mah bio uzdržan jer iz prethodnih događaja nisam izvukao nikakve pouke. Posle rata, otac je kratko vreme bio upravnik bolnice "Kod vitezova", jer u Opavi u to vreme nije bilo dovoljno lekara. Pomagao je pri lečenju bolesnika. Sećam se da je stanovao u kući pored bolnice. Nakon odlaska sa mesta upravnika, kupio je kuću u ulici Obloukova 22 u Opavi i tu ostao do kraja života. Otac je predložio majci da se preseli kod njega u Opavu gde mu je bila ordinacija, ali ona nije htela da napusti imanje i majku u Gilšvicu. Otac je zbog toga bio primoran da zaposli ženu koja će brinuti o njegovom domaćinstvu u Opavi. Oca nisu nimalo privlačili poljski radovi i odbijao je majčine zahteve da tokom boravka u Gilšvicu radi u polju. Njegov zadatak na zemlji bio je druge prirode. Posećivao sam ga povremeno, obično kad bi me majka iz Gilšvica poslala kod njega ili iz nekog drugog razloga. Najčešće sam kod njega išao biciklom. Otac je redovno obilazio svoju porodicu dvaput nedeljno; dolazio je sredom uveče i na nedeljni ručak. Tada je svojoj domaćici davao slobodne dane da bi mogla da obiđe roditelje koji su živeli u Penkovicu. Uveče smo zajedno išli u bioskop ili pozorište. Leti smo posle nedeljenog ručka često išli na izlet u okolinu, ponekad i na duža putovanja, na primer, u Grefenberg, Jesenik (Moravska brda) i na druga mesta. Otac je često posećivao i poznanike u Češkoj, Moravskoj i Slovačkoj, a neke od njih je i lečio. Među njima su bile značajne ličnosti umetničkog i političkog života, kompozitori, ministrova supruga i drugi. Frabato je posle rata održao više predavanja u raznim mestima širom zemlje i pri tom je pored uobičajenih trikova izvodio stvari kojima je slušaocima hteo da skrene pažnju na postojanje viših sila. Sećam se da sam jednom kao mališan išao s njim na predavanje i da sam naplaćivao ulaznice zato što se razbolela osoba koja je to inače radila. S tog predavanja pamtim neke očeve eksperimente s hipnozom, čitanje pisama u zatvorenim kovertama, traženje sakrivenih predmeta zavezanih očiju i još neke. Zimi je otac uglavnom putovao vozom, a po toplijem vremenu vlastitim motornim vozilom. Prvo je imao mali motor, Javu od 100 kubika, kasnije od 250 kubika. Taj motor mi je poklonio za maturu, a sebi je kupio jaču Javu od 350 kubika. Posle rata je kratko vreme imao dva automombila, ne mogu da se setim koje marke. Kasnije je kupio polovna kola koja je vozio dugi niz godina. Sestru i mene je često vozio kolima u prirodu. Zajedno smo tada skupljali lekovito bilje, na primer, kantarion (hypericum perforatum), rastavić (equisetum palustre), bokvicu, kamilicu, koprivu, brezovo lišće, koren maslačka, vučitrn, lišće belog gloga i razno drugo. U Gilšvicu je baka iza ambara zasejala neke vrste lekovitog bilja, na primer, rutvicu, matičnjak, pelen (absinthion) i drugo. Otac je i od tog bilja spravljao lekove. Pored opšte poznatog lekovitog bilja, mi smo za oca sakupljali i bilje koje se smatra korovom, na primer, poligonum (ljutača - koštren). Otac je tvrdio da i korov ima lekovite sastojke, čak i ovsena slama, te da svaka biljka poseduje nešto što čoveku može biti od koristi. Svakog meseca je redovno odlazio u Prag i ostajao je nedelju dana. U početku je zimi putovao vozom, a kasnije kolima. Kupio je staru Tatru 74 b. Iz Nemačke su mu potom poslali Folksvagen (bubu) i on je Tatru poklonio svom najboljem učeniku. U Pragu je lečio pacijente i svojim učenicima držao predavanja. Poslednje godine života posvetio je pisanju knjiga. U tome mu je pomagala gospođa Votavova, njegova sekretarica. Tokom školskog raspusta, ponekad sam išao u Prag zajedno s njim. U Pragu je često noću izlazio sam i odlazio navodno u Višehrad gde se nalaze tvrđava i groblje najpoznatijih ličnosti Češke. Tamo je izvodio svoje magijske operacije, ali niko nije znao kuda ide. On o tome nikad nije pričao. Posećivao sam ga često dok sam pohađao gimnaziju u Opavi. Otac mi je u to vreme dao na čitanje češke prevode tekstova o jogi, ali sam imao utisak da to nije ono pravo, da Evropljaninu to nije razumljiv jezik. Već sam bio student medicine kad sam dobio češko izdanje očeve prve knjige, pod naslovom "Put ka pravom adeptu". Naslov je prvobitno trebalo da glasi "Kapija ka pravoj inicijaciji", ali je izdavač morao da promeni naslov zato što je već postojala knjiga s tim naslovom (Rudolf Štajner: "Kapija ka inicijaciji", nemački izdavač). Širok krug ljudi je znao da se otac bavi natprirodnim silama. Pomagao je, na primer, pri pronalaženju utopljenika i na osnovu fotografije je otkrivao mesto gde se nalazi telo. Pomagao je i ori otkrivanju sudbine nestalih u ratu, predskazivao je sudbinu itd. Njegove neobične sposobnosti bile su poznate i učenicima i profesorima gimnazije u Opavi. Pamtim slučaj iz tog vremena. U jednom ženskom razredu nestao je novac i nisu uspeli da mu uđu u trag. Pretpostavljali su da je ukraden. Školski drugovi su me poslali da oca pitam šta se dogodilo s novcem. Unapred je znao zašto sam došao i odmah me je poslao nazad uz opasku da je sve u redu. Samo je to rekao. Kad sam se vratio, novac je već bio nađen. Ni danas ne znam šta se dogodilo. Želeo bih da dopunim sećanje njegovog učenika podacima o prostorijama u kući u Opavi. U očevoj radnoj sobi je na desnom zidu visio portret tajanstvenog gospodina prodornog pogleda. Na moje pitanje ko je to, otac mi je odgovorio da je na slici Mudrac s planine, koga zovu Mahum-Tah-Ta. Nije rekao ništa više. Kasnije su na zidu visile dve velike slike ljudskog tela, prednji deo i leđa, sa označenim akupunkturnim tačkama. Jednom prilikom sam na njegovom stolu video metalne pločice s pečatnim voskom i iglama za pravljenje talismana. Na stolu u čekaonici koju je opisao njegov učenik, stajao je jedan od prvih televizora češke marke, veliki sanduk s malim ekranom. Na početku studija medicine u Brnu, oca sam najčešće posećivao subotom. Posle večere sam izvesno vreme gledao televiziju. Televizijski aparat je u to vreme retko ko imao. Nikad nisam video oca da gleda program. Posle programa išao sam na spavanje, a otac je ostajao da radi. Nedeljom je ustajao rano ujutro. Kad je išao na počinak, koliko je spavao, ne znam tačno, ali je sigurno da je malo spavao. Nedeljom sam rano odlazio kod majke u Gilšvic, a otac je dolazio u podne na ručak. dr M. K. je dobro opisao kuhinju. Tu se obavljala destilacija, redestilacija, filtriranje, dekantacija (otakanje bistre tečnosti od taloga) i druge pripreme bilja za spravljanje lekova. Bio je to pravi raj mirisa i boja. Uvek sam se divio kako destilat posle ponovljenih destilacija menja boju, od prozračne rubinsko crvene postaje plav ili zlatnožut. Otac je u kući imao i mali stan s dnevnom sobom u kojoj su spavali gosti, uglavnom iz Nemačke, Švajcarske i Austrije. U tom stanu su na zidovima visile slike bića elemenata, na stolu je stajala svetloljubičasta pepeljara i vaza iste boje. Otac je veoma voleo svetloljubičastu boju. Kao što je dr M. K. napomenuo, otac je pušio cigarete marke Femina, ponekad 40 - 60 na dan. Te cigarete su se pravile od korena duvana i lepo su mirisale na kumarin, ali su se lako gasile. Dobro pamtim da je ponekad u novogodišnjoj noći pušio do ponoći i potom prestao. Cele te godine nije pušio. Tvrdio je da to radi da bi ojačao volju. Sledeće godine bi ponovo propušio. Voleo je da pije crnu kafu. Sećam se kako je jedne večeri, gledajući u kafu ispričao šta njegov poznanik upravo radi. Kafa mu je poslužila kao magijsko ogledalo. Hranio se uobičajeno. Majka mi je ispričala da se samo uoči određene magijske operacije strogo pridržavao vegetarijanskog jelovnika i da je to trajalo duže od 40 dana. Bilo je to pre mog rođenja. U mladosti je slikao starinskim fotografskim aparatom, sandučarom, i pri tom koristio filtere. S tim apartom je slikao i elementarna bića. Na jednom snimku se videla silfida na šumskom proplanku, na drugom nimfa u potoku. Na drugom snimku se oko nimfe video svetao omotač zgusnutog elementa. Otac mi je pokazao i fotografiju vodenog vilenjaka, ali je vilenjak bio sićušan, jer ga je snimio iz velike udaljenosti. Tavan očeve kuće u Opavi bio je pun raznog osušenog lekovitog bilja. Na tavanu su pored klekinja bile i razne stvari koje se obično odlažu na takva mesta. Meni je daleko zanimljiviji bio podrum i police s velikim bocama u kojima su bile tinkture, esencije, hemijskim putem dobijene esencije i kvintesence u svim mogućim bojama. Bile su tu i boce s brušenim zapušačima u kojima su se čuvale hemijske soli. U plehanim kutijama su se čuvali čisti metali, na primer antimon, koji se koriste za legure i magnetične operacije. U drugim bocama video sam živu i nemetale, na primer, sumpor, fosfor i drugo. U podrumu je otac spravljao određene rastvore za lečenje pacijenata. Budući da se pčelarstvom bavim od svoje četrnaeste godine, otac je od mene dobijao med koji je koristio za spravljanje lekova. Otac je svako Badnje veče provodio u krugu porodice u Gilšvicu. Dolazio je pre večere, donosio poklone za sve, a majka ih je krišom od nas dece preuzimala kroz prozor. Potom je poklone stavljala ispod jelke. Večera se služila tek kad se na nebu pojavi prva zvezda. Kad je nebo bilo vedro - bez oblaka i magle - što se retko događalo, mi deca smo s nestrpljenjem iščekivali zvezdu. Prvo bismo okupljeni oko stola stojeći složno izgovorili Očenaš, a potom se otac zahvaljivao Bogu na svemu što nam je dao. Nama bi poželeo mnogo zdravlja i sreće u narednoj godini. Tek tada smo sedali za sto i počinjali da večeramo. U drugom delu večere služio se šaran ispečen na tradicionalan način, salata od krompira i češke knedle s vilja sosom. Bio je to sladak sos od marmelade od šljiva, suvog grožđa, badema, oraha i sušenog voća. Posle toga smo krckali orahe, sekli jabuke na pola i proveravali da li je zvezda u središtu pravilnih krakova. To nam je kazivalo hoćemo li iduće godine biti zdravi i ponovo se okupiti oko jelke. Otac je zatim odlazio u susednu sobu da pozove dete Hrista. Zvonio je zvoncetom i zvao dete Hrista da dođe i donese poklone, jer su deca bila dobra cele godine. Pre večere smo se redovno slikali, u početku očevom sandučarom, a kasnije filmskom kamerom "Eta-Retar", pa je i kvalitet snimaka bio bolji. S dvanaest godina prvi put sam snimio oca. Još uvek nisam imao svetlomer pa su neki snimci bili suviše ili nedovoljno osvetljeni. Za Božić smo kupili blic. Čini mi se da je otac 1956. godine od nekog iz Švajcarske dobio na poklon Lajku F3 i taj aparat sam koristio za njegovog života. Lajka se nalazila u Gilšvicu kad je otac uhapšen i zato nije zaplenjena. Aparat još uvek dobro radi i ostao mi je kao uspomena na oca. Čuvam takođe i očevu staru pisaću mašinu marke Mercedes. Poklonio mi je i jednu knjigu na nemačkom s vlastoručnom posvetom. Pamtim zajedničku šetnju kroz šumu kod Hradeca. Išli smo šumskim proplankom a otac je odjednom zastao i zagledao se u pravcu izvora. Pitao sam ga šta se dešava, a on je odgovorio da je ugledao šumsko biće, ali se nije upuštao u bliža objašnjenja. Naravno, ja nisam ništa video. Tokom šetnje po kamenolomu, otac mi je skrenuo pažnju na to da se na takvim mestima mogu videti gnomi. Pričao mi je o upozorenju nimfe kojoj je zaboravio da se zahvali na usluzi. Sprovela je munju na tramvaj kojim se vozio. U pamćenje mi se urezao razgovor sa ocem posle Božića 1957. godine. Rekao mi je da ga pamtim samo po dobru i nikad ne poverujem u ružne opaske koje čujem od drugih. Znao je da se bliži hapšenje, pa samim tim i njegov kraj. U početku sam mislio da ima još vremena i da će još dugo poživeti. Njegove slutnje su se, međutim, ubrzo obistinile. Početkom aprila 1958. godine, vraćao sam se sa univerziteta u Brnu i nameravao da kao i obično svratim kod oca. Zazvonio sam na ulaznim vratima. Očeva domaćica je otvorila prozor i obavestila me da je otac uhapšen i sproveden u istražni zatvor, a da je stan zapečaćen. Ispred kuće sam zatekao Gerlindu R., njegovu poznanicu iz Savezne Republike Nemačke koja je takođe došla da ga poseti. Nju sam otpratio do stanice. Dok je otac bio u zatvoru, bio sam primoran da od pripadnika tajne policije slušam svakojake klevete. Govorili su da je loš čovek. Tada sam se setio njegovih reči. Oca sam poslednji put video juna 1958. godine. Majka i ja smo ga posetili u Ostravi gde su ga saslušavali. Sestra je u to vreme radila s majkom u zemljoradničkoj zadruzi kao odgajivačica junadi i tako se zarazila trihofitozom koja se sa životinja prenosi na ljude. Trihofitoza je zahvatila celo sestrino telo, prekrila je velike površine kože i ona se zbog ružnih fleka više nije usuđivala da izađe iz kuće. Nikakav lek joj nije pomagao. Pitali smo stoga oca kako da se borimo protiv bolesti. Preporučio je obloge od uvarka osušene koprive. Osip je počeo polako da se povlači i sestra je posle mesec dana bila potpuno zdrava. Sestra je ujedno bila i poslednji očev pacijent, iako se lečenje odvijalo posredno. Otac je prilikom poslednje posete zamolio majku da mu pošalje parčence dimljene slanine. Zaželeo se tog ukusa. Ispunila mu je poslednju želju. Otac je potom dobio jake, akutne bolove u stomaku, ali su stražari mislili da se pretvara. Tri dana je trpeo strahovite bolove. Napokon su ga iz Ostrave prebacili u zatvorsku bolnicu u Brnu gde je 10. jula 1958. godine umro od zapaljenja gušterače. Nikome od porodice nisu dozvolili da vidi njegovo telo. Poslali su ga u pocinkovanom sanduku u Ostravu. Tu je organizovan ispraćaj kome su smeli da prisustvuju samo najbliži rođaci i poznanici. Njih smo obavestili pismima i telefonom, zato što nam nije bilo dopušteno da objavimo posmrtni oglas. Policija je strahovala od nepredvidljivih događaja ukoliko sahrani prisustvuje mnogo ljudi. Posle sahrane, predali su nam samo njegovo odelo i od ličnih stvari sat i burmu. Država je zaplenila sve ostalo. Iako otac nije bio osuđen, nismo dobili zlatno prstenje ukrašeno kamenjem i zlatne talismane koje je nosio oko vrata. Pripremali su sudski proces optužujući ga da nije platio porez na alkohol koji je koristio za održavanje lekova. Optužili su ga i za izdaju otadžbine jer je u pismu nekome u Australiji državu prikazao u lošem svetlu i time ukaljao ugled naše socijalističke zemlje. Prilikom primopredaje njegovih ličnih stvari u policiji u Ostravi, istražitelj je nas pitao znamo li da je dvaput seciran i ko je dao nalog za ponovno seciranje. Čule su se glasine da su ga živog odveli u Rusiju i tražili da im objasni kako spravlja lekove. Za sobom je ostavio i relikviju u maloj kutijici koju je istrgao iz ralja neke crne lože kad više nije mogao da podnese njihova zlodela. Mene su posle očevog hapšenja izdržavale majka i sestra, budući da su moje studije trajale još tri i po godine. Radile su naporno i pod nečovečnim uslovima kao odgajivačice junadi u zemljoradničkoj zadruzi u Gilšvicu. Njihove nadnice su bile bedne, dnevno su zarađivale manje od 10 kruna (oko 0,50 DM). Stipendiju nisam dobio zato što je školska uprava smatrala da niko ko ne može da plati školarinu ne mora ni da studira. Bio sam presrećan kad sam završio studije, iako sam sve vreme živeo u strahu da ću iz političkih razloga biti izbačen s fakulteta. Zahvalio sam Božjem Proviđenju što sam uprkos teškim vremenima uspeo da završim studije. Sestra mi je posle očeve smrti ispričala da je otac jednom u snu posetio i rekao da će se udati i imati petoro dece, što se i obistinilo. Nije mi rekla o čemu su još razgovarali. U Opavi sam 23. 6. 1990. godine, na proslavi mature, posle 35 godina ponovo video školsku drugaricu. Rekla mi je da je u decembru 1957. godine s poznanicom otišla kod mog oca, jer je poznanica želela da sazna šta je čeka u budućnosti. Školska drugarica nije imala nameru da mog oca pita bilo šta o svojoj budućnost, ali je on pozvao u radnu sobu i predskazao šta će sve doživeti do pedesete godine života. Za neku kritičnu godinu joj doduše nije navodio pojedinosti. Sve drugo se obistinilo i ona se i danas seća mog oca s velikim strahopoštovanjem i divljenjem. Dok je otac bio živ, nisam imao utisak da se razlikuje od drugih ljudi, a tako su ga doživljavali svi oko njega. Po izgledu i ponašanju se nije razlikovao od prostodušnog seljaka. Umeo je savršeno da se uživi u ulogu koju je na zemlji trebalo da odigra. Tek sam kasnije, postavši svestan njegovog dela, uvideo kakav se gorostas otelovio u ovom svetu da bi ljudima doneo svetlost koja će ih izbaviti iz mraka neznanja i pomoći da zakorače ka Bogu. Svojim sećanjima sam priložio neke fotografije iz očevog života. Otac se, kako je sam rekao, u drugoj knjizi koju je poklonio majci potpisao onako kako se potpisivao kao rozenkrojcer u jednom od prethodnih života. Add this page to your favorite Social Bookmarking websites |
