Esotheria
 |
 |
Čovek je izašao iz škole El Milagra i stao na betonsku ploču. Blagim pokretom odgurnuo je dečaka. Stajao je uspravno u izgužvanoj zelenoj košulji i neispeglanim radnim pantalonama, kratko podšišane kose u vojničkom stilu. Procenio sam da ima oko dvadesetpet godina i da je visok oko metar i sedamdeset. Premda vitak, imao je prsa i ramena Kečue. Pažnju su mi privukle njegove cipele. Prvi put tog dana osetio sam neodoljivu želju da se nasmejem. Nosio je divne, crne, elegantne cipele koje su tako sijale da bi učinile ljubomornim i strogog narednika. Čudio sam se kako neko može da zadrži tako sjajne cipele u mestu kao što je El Milagro. I zašto? Nasmešio se i oprezno zakoračio u blato. "Ja sam Teofilo Mata. Vi mora da ste naš novi dobrovoljac iz Mirovnog korpusa. Sjahao sam. Blato je bilo čvršće nego što je izgledalo. Rukovali smo se. "Da, ovde sam da pomognem kooperacijama kredita i štednje." Njegov izraz pokazivao je potpunu zbunjenost. "Kooperacije za kredit i štednju?" Pustio je moju ruku. "Šta time hoćete da kažete? Ovde niko nema novac." Njegova kretnja obuhvatila je kolibe razbacane oko nas. "Kakav kredit? Kakva štednja? Znate kako je u El Milagru: moje narandže za tvoje banane, tvoje mleko za moja jaja. Kooperacija za kredit i štednju! Ne, ne, to mora da je neka zabuna. Treba nam agronom za poljoprivrednu kooperaciju." Teofilo Mata bio je u El Milagru jedina osoba sa stalnim primanjima. Godine 1968. dvadeset i jedan učenik pohađao je njegovu školu. On je držao nastavu u svim razredima, do šestog. Posle toga, ako je dete želelo da nastavi školovanje, roditelji su morali da se dogovore sa školom u Makasu, nekoliko sati prema severu. Od ranog jutra do kasnog popodneva u El Milagru gotovo da nije bilo odraslog čoveka. Nekoliko žena provodilo je dan u gradu.Teofilova žena, Marta, pomagala je u školi i pekla hleb u peći na otvorenom, na čistini iza škole. Njen hleb trampio se u gradskoj "prodavnici", sobi u jednoj kući kod trga. Druga žena, Eugenija, provodila je dane pazeći na prodavnicu, mada me je čudilo što je ona bila otvorena uprkos tako malom broju ljudi. Svi ostali ustajali su rano i išli u šumu. Neki su brali voće. Drugi su skupljali divlji med. Većina je čuvala stoku ili obrađivala povrtnjake na malim parcelama iskrčenim u džungli. Miris dima od posečenog i spaljenog granja ispunjavao je vazduh. Kao što je rekao Teofilo, trgovina je imala oblik trampe, pravi novac se retko viđao. Uselio sam se u kuću pored Matine. Fasada je bila uz ivicu trga ali, pozadi, gde se zemlja strmo spuštala u džunglu, kuću su podupirali drveni kolci visoki oko tri metra. Bočni zidovi su bili zajednički sa susednim kućama. Buđ se nahvatala na izloženim zidovima, kako iznutra tako i spolja. Tog prvog popodneva odneo sam ranac i vreću za spavanje u jedinu sobu. Pošto nije imala prozore, a El Milagro je bio veoma daleko od najbližeg električnog priključka, jedini izvor svetlosti tokom dana bila su vrata i otvorena rupa na podu straga. Nakon detaljnijeg ispitivanja postalo je očigledno da pod nije nikada završen. Daske su se jednostavno završavale oko dva metra od stražnjeg zida. Kada sam pogledao dole kroz rupu, ugledao sam zeleni glib po kom su rovale svinje u potrazi za larvama. Iza je bila džungla. Dogovorio sam se s porodicom Mata da im nešto malo platim za obroke. Njihova kuća bila je jedna od najboljih u El Milagru, na dva sprata, možda zbog poštovanja prema ulozi koju je ponekad igrala kao domaćin deci roditelja koji su bili prisiljeni da provedu noć u džungli ili u nekom udaljenom gradu. Mate su i sami imali sina i kćerku. Prizemlje se sastojalo od jedne sobe s tri drvene stolice, klupe i tri kreveta. Drugi sprat je bambusovim zidom bio podeljen na dve sobe. Jedna je služila kao trpezarija a druga kao kuhinja. Ljudi koji žive u džungli i koji imaju sreću da su vlasnici kuće na sprat, smeštaju svoju kuhinju na sprat jer kuvaju na otvorenom kamenom ognjištu i dim mora da izlazi kroz rupu na plafonu. Stražnji kuhinjski zid koji je bio okrenut prema džungli, imao je vrata koja su obično bila otvorena i nisu vodila nikuda. Iza njih nije bilo stepenica već jednostavno pad od šest metara na ivicu džungle. Vrata su služila za ventilaciju i svetlost. Osim toga, pružala su najlepši pogled u gradu na džunglu. Kroz njih smo mogli da vidimo zelene, talasaste brežuljke, široka prostranstva kišne šume, ponekad jata ptica u letu i sjajno azurno nebo koje su često zaklanjali olujni oblaci, a mogli smo i da čujemo zvukove džungle – krike crvene are, vrištanje majmuna, udaranje kiše po tropskom lišću, grom, a po nekad noću i udaljenu riku jaguara. Voda za piće voda tekla je kroz cevi od bambusa iz izvora na vrhu obližnjeg brežuljka. Punila je kameni bazen blizu opštinskih klozeta, za koje se smatralo da su najsavremeniji u ovom delu zemlje. Sagrađeni novcem Društva za napredak u isto vreme kada i škola El Milagra, sastojali su se od četiri betonske kabine. Svaka je imala rupu u podu. Ispod njih potok koji je izvirao na brežuljku odnosio je nečistoću niz padinu, u reku istočno od grada. Iako su kabine bile bez vrata, bile su okrenute prema džungli i pružale su neki zaklon. Moji pokušaji da uverim građane kako bi trebalo da osnuju ustanovu za štednju novca verovatno su bili nešto najsmešnije što se ikada dogodilo ljudima u El Milagru. Međutim, to je bio moj posao i osećao sam obavezu da uradim sve što je bilo u mojoj moći. Suprotno zdravom razumu, provodio sam večeri objašnjavajući im, nakon što bi se vratili iz džungle. Moji govori bili su izvor beskrajne zabave. Teofilo je saosećao samnom, a i po naravi bio je dobrodušan. Jednog jutra, posle doručka, pozvao me je u stranu. "Mi, koji živimo u džungli", rekao je koračajući sa mnom prema školi, "shvatamo da priroda ne priznaje neuspehe. To smo naučili od Šuara. Sve što radimo ima neki rezultat. Možda nije uvek onakav kakvom smo se nadali, ali je ipak rezultat." Stisnuo mi je lakat i uveo u učionicu. Seli smo jedan naspram drugog, za jedan od drvenih stolova. "Vaša priča o kooperacijama pomaže. Naši ljudi uče iz toga. Poslušajte me, ako vam kažem da El Milagro neće pristati na kooperaciju za kredite i štednju, to se ne odnosi na vas. Vi nećete pretrpeti neuspeh." Pogledao sam preko stola u tog čoveka. Znao sam da je sigurno bio veoma razočaran kad sam se umesto agronoma pojavio ja. Živeo je u najsurovijem mestu, a bio je tako dobar i osećajan. Gde je naučio tu filozofiju? Odjednom sam se osetio sasvim suvišan. Šta sam radio u tom mestu? Kako sam mogao da pomislim da imam nešto da ponudim tim ljudima? Deca su počela da dolaze. Zahvalio sam Teofilu na savetu i krenuo sam niz brežuljak prema reci. Čuo sam grmljavinu brzaka mnogo pre nego što sam stigao do njih. Reka izvan El Milagra je struja ledene vode s Anda koja teče kroz uski procep. Tih dana bilo je nemoguće ploviti ili prelaziti reku. Jedino sredstvo da se pređe na suprotnu obalu bio je konopac razapet s jedne obale na drugu, obešen oko trideset metara iznad zaglušujuće bujice. Da bi prešao na drugu stranu, čovek je morao da sedne u mali sanduk, nogama da obuhvati metalni stub koji je nesigurno sedište spajao s konopcem iznad glave i rukama da se povlači duž konopca na drugu stranu. Dugo sam sedeo na obali, zureći u reku. Stalno su mi se vraćale Teofilove reči. Posmatrajući vodu koja je počinjala svoj put dug dve hiljade milja, od zapadne obale Južne Amerike do moćnog Amazona, a zatim do Atlantika, razmišljao sam o njegovom pogledu na prirodu. Pokušavao sam da nađem logiku u onom što je rekao ali, ipak, bilo mi je teško da ne osetim neuspeh. El Milagro je svake sedmice dobijao svežanj novina iz Kuenke. Dolazile su mikstom do kraja puta, a zatim konjem. Jedno izdanje dnevnog lista iz Kuenke, El Merkurio, opisivalo je krvavi rat između divljeg plemena Indijanaca Auka i plaćenika koje je iznajmio konzorcijum međunarodnih naftnih kompanija, koji se odigravao u severnoj džungli, oko tri stotine kilometara od nas. Članak je ukazivao na mogućnost da su Auke regrutovale svoje plaćenike, grupu Šuara Indijanaca. Bila je tu čak i jeziva fotografija smanjene glave. Tekst ispod nje je glasio: "Nekadašnjeg desetara američke mornarice, heroja iz Vijetnama, ubio i mumificirao šuarski šaman". Teofilo je bio ogorčen. "Apsurdno! Gluposti! To bi za Šuare bilo svetogrđe". Seo je za svoj sto i napisao pismo uredniku El Merkurija. Kasnije tog popodneva, kada je nastava bila gotova, Teofilo me pozvao u svoju kuću. Seli smo pored vrata na spratu koja su gledala na džunglu. Njegova ljutnja se stišala, ali je bilo očigledno da nije oprostio El Merkuriju. "Šuare su izvanredan narod, gospodine Huan. Oni razumeju džunglu. Moguće je da bi se borili protiv naftnih kompanija da zaštite zemlju. Ali da smanjuju glavu jednog gringosa? Ne! Smanjivanje glave je religiozan čin. Ono što izveštava El Merkurio ne dolazi u obzir." Setio sam se Rejeve priče. "Teofilo, da li znate nešto o psihonavigaciji?" Pogledao me, iznenađen mojim pitanjem. "Naravno." Potapšao me je po ramenu. "To je takođe deo religije Šuara. Oni veruju da Bog stanuje u dušama životinja, naročito jaguara. Ako je šaman dobro uvežban, on može da postane jedno s jaguarom. Šuare veruju da ih jaguar stvarno posećuje. On ulazi u njihove duše, vodi ih na putovanja. On ih uči raznim stvarima. Pravi Bog." "Da li ste videli kako oni to rade, Teofilo?" "Da, mnogo puta. Ja sam jednim delom Kečua. Potičem iz Sig Siga. u Andima." Napravio je pauzu, a zatim mi se zagonetno nasmešio. "Mi se takođe bavimo psihonavigacijom. Znate, gospodine Huan, ja sam dobar katolik, odan katolik. Međutim, vidim takođe nešto divno i u religiji Šuara. Kad se bave psihonavigacijom, verujem da doživljavaju neku vrstu prosvetljenja." "To zvuči kao bogohuljenje, Teofilo." "Ne, ne, uopšte ne. Siguran sam da bi se Hrist složio!" "A sveštenici?" Nasmejao se. "To je nešto drugo. Živeći ovde u El Milagru, moj katolicizam se promenio. Sveštenika viđamo samo jednom mesečno ili čak u dva meseca. U međuvremenu, moramo da se oslonimo na Boga i prirodu." Prebacio je jednu nogu preko druge i počeo da odvezuje prljavu, crnu kožnu cipelu. "Savremeni čovek suviše prihvata prirodu kao gotovu činjenicu. Krademo od nje mnogo više nego što bi trebalo. Pohlepni smo". Skinuo je cipele. "Sada vidim džunglu drukčije nego što sam je pre video". Sastrugao je blato s cipela džepnim nožićem, puštajući ga da padne kroz otvorena vrata. "Da li je uništavaju?" Ustao je i otišao do drvene kutije u uglu kuhinje. Preturajući po njoj, izvukao je krpu i malu limenku. "Sigurno da negde postoji granica. Ali to je velika džungla." Seo je i spustio ruku u limenku. Kada je izvadio prsti su mu bili pokriveni crnim imalinom. Snažno ga je utrljao u jednu cipelu. "Pre sam mislio da je ta granica daleko. Sada nisam više tako siguran". "Zašto ste promenili mišljenje?" "Nisam ga sasvim promenio. Samo sam počeo da se pitam." Počeo je pažljivo da utrljava imalin u drugu cipelu. "Šuare su se ponekad čudno ponašali. Prema nama, znate. Kažu da džungla postaje mala. Zatim, bilo je nekoliko događaja." Glancao je crnu kožu brzim pokretima tako da je krpa pucketala kao bič. "Šta time hoćete da kažete? Kakvi događaji?" "Nekoliko meseci pre vašeg dolaska naše selo je napao jaguar. Prvo je ubio kozu s Kazorlasovog pašnjaka. Zatim tele kod Beninja. Veoma neobično. Mačke su samotne životinje, drže se podalje od sela. Ali ova je bila luda. Bili smo uplašeni, naročito smo se plašili za našu decu! Mi smo brdski narod koji ne zna kako da pronađe i ubije jaguara. Noću smo palili baklje i zabadali ih u zemlju oko grada. Izbegavali smo džunglu; naši vrtovi i pašnjaci ostali su bez pažnje. Svake večeri održavali smo sastanke, ali nismo mogli da se složimo šta je potrebno da uradimo. Zatim su se pojavila četiri ratnika Šuara i njihov šaman. Niko ih nije zvao. Oni su se jednostavno pojavili i rekli da znaju za naše probleme s jaguarom, da su došli da pomognu, da je jaguar opsednut zlom i da ga treba ubiti. Želeli su da oni to urade, to je bila njihova sveta dužnost. Takođe su nam rekli da se zlo pojavilo zbog načina na koji su kolonisti postupali sa džunglom." Žalosno se osmehnuo. "Te noći Šuare su nam dozvolili da pratimo njihovu ceremoniju. Kad je sunce zalazilo, spustili smo se do reke blizu konopca za prelaženje, i našli ih već na drugoj strani gde su zapalili vatru. Privezali su gondolu na svojoj strani, tako da nismo mogli da pređemo. Nismo želeli da se prepiremo pa smo seli i čekali." Tama se sklopila oko nas i Teofilo je obojici sipao po šoljicu kafe. Napolju je pljuštala kiša. Gledajući kroz vrata, imao sam utisak da sedim iza mitskog vodopada. Džungla u pozadini je bila nevidljiva. Pružio mi je šoljicu. "Ratnici su stajali okrenuti na četiri strane sveta, oko vatre. Šaman je sedeo na stoličici blizu vatre. Iako nismo mogli da ih čujemo zbog grmljavine brzaka, mogli smo u svetlosti plamena da vidimo da pevaju i ritmički lupaju nogama o zemlju. Šaman je mirno sedeo, gledajući prema istoku koji je za njih magijski smer, mesto gde sunce izlazi i svet počinje. Naravno, to je i put u najdublju džunglu, dom jaguara." Teofilo je bacio pogled kroz vrata i srknuo kafu. "Ritam im se postepeno ubrzavao. Pevanje i lupanje nogama postajali su sve glasniji dok nisu postali mahniti. Svo to vreme osamljeni lik je sedeo na svojoj stoličici, savršeno miran. Zatim, kad se ritam usporio, dva ratnika su doplesala do vatre. Podigli su stolicu i odneli šamana u mrak. Preostali ratnici nabacali su blato na vatru. Jedan je odvezao gondolu i poslao je nazad prema nama. Nestali su u džungli." Zaćutao je. "A zatim?" "Vratili smo se uz brežuljak u El Milagro. Svi smo osećali olakšanje, pričali smo, šalili se i pevali." "Zar se niste bojali da se jaguar krio negde u blizini, među drvećem?" "Mislim da to nikome od nas nije palo na pamet. Verovali smo u moć boga-jaguara. Svi smo znali da se šaman susreo s bogom. Oni su postali jedno. Jaguar u njemu vodiće ratnike prema životinji koja nas je terorisala." Teofilo se uspravio ispred otvorenih vrata. Pljusak je prestao tako iznenada kao da je neko zavrnuo slavinu. Pogled je sada bio neverovatno jasan. Džungla se prostirala u beskonačnost, kao debelo zeleno krzno, pokrivajući hiljade milja krševitih brežuljaka, a na kraju – van našeg vidokruga – ogromnu ravnicu koju je natapala reka Amazon. Pridružio sam mu se pored vrata. Imao sam čudan osećaj, razmišljajući o tim plemenima koja žive tamo negde na sličan način kao što su živela pre hiljadu ili desetak hiljada godina. Šta su oni znali, što ja nisam? Moji preci verovatno su vodili sličan život, u dalekoj prošlosti. Razmišljao sam koliko je toga moja kultura žrtvovala da bi stekla materijalnu udobnost. U jednom kratkom trenutku, bilo je kao da me je sama džungla vukla kroz vrata u svet koji nisam nikad doživeo, ali koji je na neki način bio deo mog genetskog nasleđa. Pogledao sam u Teofila. Zurio je pravo ispred sebe preko širokog prostranstva brežuljaka i dolina. Palo mi je na pamet kako je naš život bedan. Isto kao jaguar, Šuare i džungle, sva ljudska bića u su opasnosti. Mi ugrožavamo sami sebe i samo mi možemo nešto da učinimo. Teofilo se vratio na svoju stolicu. S osećanjem olakšanja okrenuo sam leđa džungli i pridružio mu se. "Kasno sledećeg popodneva", rekao je, "Šuare su se vratili u El Milagro. Dva ratnika su na ramenima nosila kolac. Na njemu je visila velika mrtva mačka. Od tog dana jaguar nas više nije uznemiravao". Nedelju dana nakon što mi je Teofilo ispričao tu priču, jedne noći naglo sam se probudio iz dubokog sna, siguran da sam čuo krik jaguara, krik koji je izazivao jezu i koji je odjekivao kroz džunglu u najdubljim skrovištima moje podsvesti. Dugo sam ležao u vreći za spavanje, razmišljajući o Šuarima i njihovom svetu. Jaguar je sada za mene simbolizovao taj svet. Jutro je bilo teško i maglovito. Posle doručka, sedeo sam sam u Teofilovoj kuhinji, polako ispijajući kafu i osluškujući kroz otvorena vrata zvukove El Milagra. Odrasli su rano otišli. Tog jutra su sva školska deca otišla na reku s Martom i još nekim ženama. Kada je magla počela da se diže grad je postao čudno tih. Kada sam se vratio kući, izvadio sam knjigu iz ranca i seo u hladovinu. Video sam Eugeniju kako drema na stolici u stražnjem delu svoje prodavnice. Teofila nisam video, verovatno je bio u školskoj zgradi. Jedini zvukovi bili su kvocanje nekoliko kokošaka koje su kljucale uz ivicu trga i ulazile i izlazile iz nekoliko zaostalih krpica magle. Potpuno sam se zadubio u roman. Sunce je prijatno grejalo, a blizina kokošaka je na neki način bila prijatna. Odjednom sam i bez dizanja pogleda znao da me neko posmatra. Osetio sam prisustvo dva ratnika Šuara pre nego sam ih ugledao. Stajali su na suprotnoj strani trga, posmatrajući me. Došli su potpuno nečujno i stajali su tamo nepomični. Posmatrali smo se preko trga. Oko glava su imali poveze od krzna i perja. Obojica su imali na sebi kratke smeđe pantalone. Grudi, ruke i noge bili su im goli, ako izuzmem narukvice napravljene od kože, perja i školjki. Jedan je nosio vazdušni pištolj, drugi staru pušku s jednim metkom. Crna kosa im je bila podšišana ravno preko čela. Njihov pogled skrenuo je od mene prema školi, sledio sam ga i ugledao Teofila kako izranja kroz ulazna vrata. Pramenovi magle povijali su se tamo-amo po El Milagru. Bilo je veoma tiho. Mesto se činilo manjim, udaljenijim nego ikada pre. Razmišljao sam šta Šuare znaju o tom selu. Da li je njhov dolazak bio planiran da se poklopi s vremenom kad je većina ljudi, čak i dece, bila odsutna? To mi je zvučalo nemoguće. Zatim mi je palo na pamet da možda drugi ratnici vrebaju u blizini iz džungle. Ta pomisao mi je naterala žmarce niz leđa. Na silu sam odlepio pogled od trga i počeo da pretražujem pogledom ivicu šume. Teofilo je oklevao, zatim je viknuo neku reč koju nisam razumeo. Pogledao je u mom pravcu, mahnuo da mu se pridružim i brzo krenuo prema trgu. Jedan trenutak sam oklevao, razmišljajući šta ću reći dvojici ratnika Šuara, potpuno svestan da ne poznajem nijednu reč njihovog jezika i da samo podnošljivo govorim španski. Teofilo mije dao znak da priđem. Šuare su posmatrale dok sam prilazio i njihove crne oči nisu pokazivale nikakve znake uzbuđenja. Kada sam stigao, Teofilo se nasmešio i upoznao nas. "To je Tanja", reče, rukujući se s ratnikom koji je u naručju držao vazdušni pištolj. "A ovo" okrećući se prema onom s puškom, "Bomi." Rukovao sam se s obojicom, začuđen slabim stiskom. "Moj prijatelj, gospodin Huan je Amerikanac. Kao i vi i on slabo govori španski. Svi ćemo govoriti veoma polako." To je razbilo led. Tanja i Bomi su se zakikotali; nedostajalo im je više zuba. "Izvolite", rekao je Teofilo, pokazujući s obe ruke prema školskoj zgradi. "Idemo na sunce. Doneću pivo i nešto za jelo." "Oprosti", Bomijev španski šepao je kao i moj, "blizu podne, moramo ići kući." "Ne pivo", rekao je Tanja. "Došli iz daleka i doneti poruku. Brzo moramo nazad. Pijemo pivo, ostajemo."Ali morate malo ostati", protestvovao je Teofilo." Želimo da iskažemo naše prijateljstvo. Nismo videli naše prijatelje Šuare od vremena kada su ubili zlog jaguara." Oba ratnika su se ukrutila, izraz im je bio ozbiljan. Izgledalo je kao da Teofilo to ne primećuje. Bomi je podigao svoju pušku i udario kundakom o zemlju. "Mi govori o ovom mestu ovde." Teofilo je izgledao začuđen. "Ovom mestu?" "Žao nam je", rekao je Tanja. "Ne želi biti grubi, ali ima važnu poruku." Teofilo je pažljivo gledao obojicu. "Prijatelji, kakvu to poruku nosite?" Tanja je klimnuo glavom Bomiju koji je još jednom podigao pušku i snažno udario njom o zemlju. "Ova tačka biti kraj puta kolonista. Svi se morati zaustaviti ovde, u El Milagru." Oba ratnika su stajali nepomično, gledajući u Teofila. Učiteljevo lice bilo je bledo. Nije ništa rekao. Tanja je podigao svoj vazdušni pištolj visoko iznad glave i držao ga paralelno s tlom, pokazujući na sever. "Vaši kolonisti morati ostati na ovoj strani crte." Pokretom glave pokazao je na zapad. "Oni ubijati džunglu, a to mora prestati." "Ali", rekao je napokon Teofilo, "Tanja, pa ti znaš, a i ti Bomi da je San Miguel već tamo", pokazao je na istok. "To su dobri ljudi. Oni ne uništavaju džunglu." "Da. Pretvoriti džunglu u grnčariju!" "Grnčariju?" "Da. Moraju se zaustaviti ovde. "Šta misliš pod tim, pretvorili džunglu u grnčariju?" Bomi je koraknuo napred bliže Teofilu. Ponosno je pogledao Tanju. "Moj prijatelj biti veliki šaman. Da?". "Van svake sumnje," složio se Teofilo. "On je najbolji." Počeo sam da shvatam da je Tanja, u stvari, onaj šaman iz Teofilove priče, čija je bliskost s bogom-jaguarom pomogla ljudima El Milagra. "Da", rekao je Bomi, nadimajući grudi. "Najbolji". Potapšao je Tanju po ramenu. "Pre tri sunca, ovog velikog šamana ponovo je posetio jaguar." Teofilo je bacio pogled na mene. Zatim je brzo ponovo pogledao Bomija: "Što je jaguar pokazao ovom velikom šamanu?" Bomi se okrenuo prema Tanji. "Šaman govori za sve Šuare". Tanja je pustio da jedan kraj njegovog vazdušnog pištolja padne na zemlju. Stavio je oružje vodoravno uz telo. Kada je progovorio, oči mu se nisu susretale s našim, nego su gledale u džunglu iza školske zgrade. Glas mu je bio dubok. Iako je njegov španski bio loš, ni jednom nije zapeo. Impresionirao me je autoritet u njegovim rečima. "Rano ujutro budim se pre sunca. Penjem se na planinu iznad reke. Plešem. Ulazim u zemlju očeva. Pridružujem se bogu-jaguaru. On postaje ja. Kao orao, bog-jaguar leti iznad šuma prema zemlji budućih sunaca. Vidim smrt. Zemlja je mrtva, sve mrtvo. Drveće. Ptice. Majmuni. Ljudi. Mrtvi. Mnogo, mnogo ljudi. Ne Šuare. Ne. Kolonisti s planina, kao ljudi iz El Milagra. Mrtvi, a zemlja? Spaljena. Zemlja kao ilovača posle ženskih vatri. Zemlja je grnčarija. Zemlja je mrtva. A vazduh? Vazduh je dim. Bog-jaguar ne može da diše. Jako kašljati. Brzo odlazi. Sve mrtvo, grnčarija, dim. Ništa se ne može učiniti. Jedini način je otići. Bog-jaguar odlazi. Vraća se u planinu. Rekao ratniku Bomiju. Ratnik Bomi kaže, moramo reći učitelju iz El Milagra. Mora zaustaviti sunca pre nego doći. Žurimo se reći tom dobrom učitelju." Dodirnuo je Teofilovo rame. "Učitelj. On zaustavlja koloniste pre nego što zemlja postaje grnčarija. Mora zaustaviti koloniste." Prestao je da govori. Usledila je duga pauza. Iz džungle se začuo ptičji pev. Napokon se Teofilo nakašljao. "Ti učitelj", rekao je Bomi. "Ljudi slušaju". "A šta", Teofilo se okrenuo Tanji, "ako smrt nije bila zbog kolonista? Možda je vatra uzrokovala ono što je video bog-jaguar." "Ne", rekao je Tanja. "Kolonisti." "Sada", Bomi je podigao pušku na rame. "Idemo u selo. Učitelj se brine o tom". Dao je ruku Teofilu, a zatim meni. Rukovali smo se s obojicom. Teofilo im je poželeo srećan put kući. Ja sam ponovio njegove reči. Oba ratnika su se okrenula i otišla. Za par sekundi nestali su u tami džungle. Teofilo i ja stajali smo zajedno na trgu. Posle nekog vremena stresao je glavu. "O Bože moj", bilo je sve što je rekao. Polako je krenuo prema školi i spustio se na betonsku ploču. Seo sam pored njega. Izgledao je potpuno poraženo. S druge strane trga, Eugenija je stajala u hladovini svoje prodavnice, zureći u skupinu drveća gde su Šuare nestale u džungli. Kokoške su nastavile s kljucanjem duž ivica kuća. Potapšao sam Teofila po ramenu. "Shvatite ih vrlo ozbiljno." "Da, shvatam." Protrljao je oči dlanovima. "Šta je Tanja podrazumevao pod zemljom koja se pretvara u grnčariju?" "Pretpostavljam da on misli kako će obrađivanje da uništi zemlju i napraviti je tvrdom kao grnčariju. Nisam nikada video da se to događa, ali Šuare retko greše kad je reč o džungli." Dve nedelje nakon posete Šuara, sedmični svežanj novina iz Kuenke nosio je poruku za mene od mog novog šefa mirovnog korpusa, Džoa. On je zamenio Reja i savetovao mi je da se premestim u Kuenku. Iako sam zavoleo Teofila i nadao se da ću provesti više vremena sa Šuarama, ipak sam osetio olakšanje. Nisam imao šta da pružim ljudima El Milagra i to je bila činjenica. Bilo mi je dosadno i osećao sam se krivim što sam jedini neproduktivni član njihove zajednice. Zamolio sam Džoa za premeštaj. Sve u svemu, u El Milagru sam proveo skoro šest meseci. Naučio sam mnogo o džungli i ljudima koji je kolonizuju. I mada nisam video jaguara, čuo sam njegov krik bar osam puta. Šuare se nisu vratile tokom mog preostalog boravka u El Milagru. Teofilo je svima ispričao priču o zemlji koja se pretvara u grnčariju. Inače, nije učinio ništa da zaustavi kolonizaciju. Meni je objasnio uzaludnost takvih pokušaja. "Preneo sam poruku boga-jaguara. Šta mogu više da učinim? Konačno, ko sam ja da zaustavljam takav program?" Iskustvo sa Šuarama ostavilo je na mene utisak koji nisam nikada zaboravio. Kad sam se preselio u Kuenku, imao sam nekoliko sedmica pre nego što je trebalo da započnem novi posao. Proveo sam mnogo vremena razgovarajući s ljudima o svom susretu sa Šuarama. Bog-jaguar nije ostavio jak utisak na Džoa; uprkos tome, nije imao ništa protiv moje kratke kampanje namenjene uveravanju Mirovnog korpusa i USAID-a da ponovo ispitaju program kolonizacije. Napisao sam pisma ekvadorskim centralama obe ove organizacije u glavnom gradu Kitu. Obavio sam iscrpljujuće sedamnaestosatno putovanje autobusom po mekom putu od Kuenke do Kita da na godišnjoj skupštini pokušam da raspravim taj problem sa drugim stručnjacima Mirovnog korpusa i USAID-a. Pred tim forumom pročitao sam predlog u kom sam izjavio kako bi bilo bolje, umesto što preseljavamo narod Anda u kišne šume, da ih naučimo da razvijaju nove veštine i poslove koji bi odgovarali njihovim domovima u planini. Kopije svog predloga poslao sam u svetsku centralu Mirovnog korpusa u Vašington. Moji zahtevi uglavnom nisu razmatrani. USAID i Mirovni korpus su već zauzeli službene stavove o kolonizaciji džungle. Te stavove podržavali su nalazi čitave čete naučnika koji su procenili uticaj tog programa na okolinu. Botaničari, zoolozi, geolozi, agronomi i biolozi, svi su oni zaključili da takvi mali projekti preseljenja, kao San Miguel, ne omataju ekologiju šume. Podsetili su me da je to bio samo poslednji u dugoj tradiciji proizašloj iz američke politike devetnaestog veka, uključujući tu i imovinski zakon. Iako su još neki dobrovoljci iz Mirovnog korpusa izrazili zabrinutost zbog mogućih ekoloških poremećaja, naši glasovi bili su slabi. Nedostajalo nam je uverenje. Jedan drugom ukazivali smo kako, zapravo, nismo bili svedoci nijednog lošeg učinka kolonizacije. Nas nisu vodili naučni dokazi, već pre intuicija i vizije indijanskih šamana. U međuvremenu, mnogi naši prijatelji – dobrovoljci iz Dejtona, Steton Ajlenda i Portlanda, rizikovali su živote u vlažnim džunglama da bi pomogli gladnim seljacima da izgrade novu budućnost. Prema naučnicima, dobri uticaji kolonizacije su prevagnuli u odnosu na nekoliko štetnih učinaka koji su se mogli očekivati čak i u najgorim okolnostima. Naša kampanja je propala. Međutim, nije prošlo mnogo vremena i pokazalo se da su naučnici pogrešili. Botaničari, geolozi, agronomi i biolozi učinili su strašne, nepopravljive greške u prosuđivanju. Proročanstvo boga-jaguara obistinilo se. San Miguel i druga kolonizovana mesta morala su da budu iseljena. Problem je bio u tome što je kišna šuma bila mnogo krhkija nego što je to iko zamišljao. Svako, osim Šuara, a možda i drugih "neobrazovanih" plemena. Kada su stabla bila posečena, nije ostalo ništa što bi moglo da održi gornji sloj zemlje na njegovom mestu. Čim je tanka mreža korenja istrulila i počelo razdoblje kiša, tlo je bilo sprano niz gole obronke i odneseno virovima vode nadošlih reka. Ispod gornjeg sloja bila je samo ilovača. Nakon završetka kišne sezone, sunce je ispeklo ilovaču. Tamo gde su kolonozatori iskrčili drveće i odgajili jednu ili dve žetve povrća, sve što je preostalo da podseti na njihove napore, bile su spržene parcele ispucale, suve zemlje, tvrde kao opeka. Tanjina "sunca koja će doći" su stigla. Zemlja je bila mrtva, pretvorena u grnčariju. Add this page to your favorite Social Bookmarking websites |
